Crvena Jabuka - Mojca, Mojca

U Ljubljanu na svirku, stigao sam vozom,
na peronu gužva, ona je čekala.
Dosadjivali su putem klopom i lozom,
sav sam se topio pod njenim prstima.

Rekla mi je: slušaj, mali moj Bosanac,
djevojčici svojoj daj sitno obećanje,
kulturan i fin da bićeš kao stranac,
sad ko levac što ga pale, čim predje preko grane.

Tu noć u Riju,
medju staničnim radnicama i vojnicima,
častio sam nju,
nekim užasno bljutavim,
austrijskim vinima.

Mojca, Mojca, daj me poišti,
jer to hoću dobit,
aha, hajde bona.

Mojca, Mojca, ja sam ko i ti,
daj pridi, da pri tebi prespim,
aha, misli ona.

Šaputala je nježno, mili moj Bosanac,
ima nešto u tvojoj priči o meraku.
A ja k'o mezimac, što mu fali lanac,
te sam se noći izgubio u mraku.
Ljubljanskom mraku.

Mojca, Mojca, daj me poišti,
Mojca, Mojca, ja sam ko i ti.